campos

Moj problem je.. ponos.

Toliko je jači od mene, da mu ništa ne mogu čak ni kada hoću. A verujte, dovoljno hoću.

Ispuni me takvom negativnom energijom, nabija mi takve reči u usta da ni sama sebi ne verujem kad ih ispalim na nekog potpuno nedužnog...

Možda 'nedužnog' nije čak ni prava reč: možda je bolja 'voljenog'.

 Pokušavam da ga opravdam, pa kažem da je to moj oklop, štit od bola. A uvek najgore boli neko koga volite. Sam pomen imena peče. Bukvalno. A ima tu i ljubomore, paranoje, insomnije (ova reč je sada tako popularna!). Uglavnom bezrazložne. Sve to treba preživeti. Na teži način. Nikako tražiti i iščupati koren problema. Ko još ima hrabrosti za to?

Zato, kad mi neko nije ni kriv ni dužan, kad problem postoji samo u mojoj glavi, kad aktivno volim pasivno i kad osetim onaj čuveni, užasni bol u stomaku, ponašam se kao kučka.

Ne dozvoljavam da onaj ko je izazvao bol pokuša i da ga otkloni. Jer sam tada hladnija od leda. Pokazaću da sam povređena (od strane tebe), iako to neću uspeti da dokažem racionalnim argumetima.

Sada mi treba neki dobar kraj. Ah da, još uvek ga tražim.