campos

{no name}

Možda me nova verzija „Worda“ natera da napišem nešto.

Nešto dobro. Posle toliko vremena.

Uvek pišem o sebi, jer sebe najbolje poznajem. Kada nemadešavanja, nema ni pisanja. A neko bi se možda zapitao: kako je moguće da se u nečijem životu ništa nije desilo već mesecima? O, desilo se, još kako! Ali, nije vredno pisanja.

To su samo osećanja koja nemaju ni ime ni određenost. Ne mogu se staviti na papir. Što zbog gluposti same sadržine, što zbog nemoći da se objasne. Šteta što to ne mogu same od sebe.

Možda je meni tako i lakše. Ako ih ne pozna(je)m, neću ih ni razumeti. Tako ću i dalje živeti u nekom zamišljenom miru i spokoju, ne znajući još uvek u kakvoj bih opasnosti mogla da se nađem.

Ako se ne sretnem s njima, oči u oči – onda ne postoje.

Kada sam bila mlađa, reči su dolazile same od sebe, ko zna odakle. Verovatno jer sam tada upoznavala svet onakvim kakav je, pa nisam htelada ga prihvatim – može se reći da je pisanje bio moj odbrambeni mehanizam. Pravi šamar za dete iz Zemlje čuda. Mislim da još uvek ležim na zemlji.